С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Закључак
При свему томе, млади читалац, због специфичности поимања света, писану реч више прихвата емотивно( према Гетеовој класификацији, дете припада типу читалаца који ужива а не просуђује). Реч има за њега другачију конотативну и денотативну вредност. Прихватајући дело наивном непосредношћу, меша раван реалности и фикције, не поставља дистанцу као одстојање између себе и дела. Уживање и велико задовољство причињава му занимљивост теме, развој и догађаји у њој, пустоловине јунака, одважне акције, па и онда када све није дато на завидној уметничкој висини. Једноставно, у делу му се допада све што је као у животу. Не занима га, такође, високи циљ коме писац стреми. А из овакве хипотезе о дететовој недовољно издиференцираној слици света, његовој наивнореалистичкој представи о уметности и животу, проистекла је хипотеза која се супроставља оцени о његовој критичности.
Захваљујући књижевности за децу, одраслом читаоцу детињство траје као жива успомена, „ као далеки, познати и драги сан који досањали нисмо”. У потрази за срећом, свесни свог проклетства и крхкости наде, погрбљене и тужне стварности( старости), човек је увек њој окренут, ма колико ово било невесело и пролазно у његовом маловечном животу.
129