www. knjizevnicasopis. com / broj-34
Поетика мушког рода
СЕЋАЊЕ НА ЈЕДАН ДАВНИ СУСРЕТ
Сумрак тихо у ноћ благо се котрља, хучи тишина већ одмаклог лета. Жутим класјем окићена поља, а она сама поред реке шета.
Ужарени месец круни звезде с неба, пуна их је река, из ње светлуцају. Из оближњег шумарка огласи се зеба, кô да даје поздрав ноћноме смирају.
А она се тргну, телом плове жмарци, обузе је немир ко грозница златна. Огласише се досадни комарци, шетња кроз самоћу поста непријатна.
Не знам откуд дођох, шта ме ту доведе, ваљда сам осећ ' о да ме овде сања. Укрстисмо своје очи и погледе, спојисмо у једно лепа осећања.
И ево нас лежимо крај сеоског пута, гледамо звезде како светле с неба. Загрљени на моме простртом капуту, и ништа нам више од тога не треба.
~ Мирослав Мишо Бакрач ~
7