www . knjizevnicasopis . com / broj-34
Поетика мушког рода
СЕЋАЊЕ НА ЈЕДАН ДАВНИ СУСРЕТ
Сумрак тихо у ноћ благо се котрља , хучи тишина већ одмаклог лета . Жутим класјем окићена поља , а она сама поред реке шета .
Ужарени месец круни звезде с неба , пуна их је река , из ње светлуцају . Из оближњег шумарка огласи се зеба , кô да даје поздрав ноћноме смирају .
А она се тргну , телом плове жмарци , обузе је немир ко грозница златна . Огласише се досадни комарци , шетња кроз самоћу поста непријатна .
Не знам откуд дођох , шта ме ту доведе , ваљда сам осећ ' о да ме овде сања . Укрстисмо своје очи и погледе , спојисмо у једно лепа осећања .
И ево нас лежимо крај сеоског пута , гледамо звезде како светле с неба . Загрљени на моме простртом капуту , и ништа нам више од тога не треба .
~ Мирослав Мишо Бакрач ~
7