www.knjizevnicasopis.com/broj-34
ПОД ЖИВОТОМ
Све се бијели. Пахуљице лете,
Ношене вјетром, и засипљу крај;
Кроз удолину оштар сјевер мете,
А под њим пишти огољели гај,
Свод је небески безбојан и сив,
Свјетлуца сњежна магла у висини.
Једна звијезда мрзне на планини;
У зимској зори не чује се жив
Ни један звук… У души ми је исто:
Пусто и мртво, замагљено, мразно
Пресахо занос, смрзнула се машта!
Одбјегнула ме сва надања ташта!
А вјетар звижди силно и поразно –
Све гине, мре… У души ми је исто.
А ја сам прего на далеки пут,
И бистрим талог што лежи на души,
Видим гдје ми се сок животни суши.
Видим будућност и сав удес крут.
И видим да сам само пола жив –
Ах, ја се нећу моћи одупријет!
Не знам треба ли живјет или мријет,
Страдам ли невин, ил' сам збиља крив?
О тешко оном ко несрећу своју
Носи у души; ко је за то рођен,
Да пати од свог рођеног срца!
– И мени тешко!... Али ћу напрегнут
Снагу и остат побједник у боју,
Премда ми душа у чемеру грца!
Ал' се у ропство никад нећу стегнут!
Да сањам и страдам, ја сам за то рођен!
А патња има дубокога смисла.
(1907)
19