АБЕРАНТНО ПОНАШАЊЕ
Помоћу факторске анализе издвојена су четири фактора аберантног понашања деце, која су се могла најближе дефинисати као: хистерија, дисоцијација, анксиозност и агресивност. Заговорници биолошких теорија налазе узроке поремећаја понашања у биолошким факторима. Могући извори проблема по њима су у можданим дисфункцијама, дефектима мозга, биохемијском дисбалансу, те генетичкој предиспозицији. Обрасци патолошког инормалног понашања су под јаким утицајем средине, па ће промене у окружењу довести до промена у понашању.
Под ''сметњама понашања'' подразумевају се психопатолошки симптоми који стављају у питање актуелни однос детета са његовом околином, без обзира на то произилазе ли они из интрапсихичких конфликата, и колико су њихови мотиви мање или више несвесни.
Аберантно понашање би било понашање детета, водећи рачуна о свему претходном реченом, које није уобичајено (нормално), али није ни патолошко. За разлику од аберантног понашања (односно сметњама у понашању), када се неко понашање које одступа од очекиваног, било за узраст или у односу на социјалне норме и правила, испољава као хронично, певазивно, онда овакво понашање можемо посматрати и као ментални поремећај. Код деце различите облике понашања која су трајна или пролазна одступања од уобичајених норми понашања за узраст и развојни ниво, постоји назив - ''поремећаји понашања''.