Šum Panonskog mora
180
svestan toga u sebi. Moj brat kojeg su kao dečaka skoro oterali u rat i borio se protiv te aždaje,
moja sestra koja je izašla iz braka sa čovekom
koji joj je počinio mnogo neugodnosti, moja majka koja je uvek pomagala one koji nisu imali dovoljno hleba za prehranu, moj otac koji je slavio
predački kodeks i voleo zemlju koja ga je iznedrila, sve do poslednjeg udisaja, ja koji sam imao
uvek milosti u sebi za sve kojima sam mogao uticati na sreću.
Majka mi je često govorila da se čovekov duh
meri prema samilosti onima koji nemaju ništa
od onoga što mi imamo. Ni mi nismo puno imali, jer nas je rat gurnuo u stalež koji nije visok u
društvenoj hijerarhiji. Njena prva lekcija namenjena meni, bila je biblijska priča o milostivom
Samarićaninu. Moja majka je vrlo pobožna žena.
Odrastala je bez oca, stoga ga je nalazila u božanskoj prirodi. To je zavetno slovo njeno koje
pamtim, kako je potrebno da veruješ. Govorila
mi je da nema pravih ateista jer svako u nešto
veruje, ako ništa onda kad ih snađe neko Zlo.
Nekada raskošne lepote, u mislima mi je sad kako pogrbljena i u crnini ide ka crkvi, noseći koljivo u beloj keramičkoj šolji. Prekršteno sa četiri
kocke šećera. Preko te kocke šećera sveštenik bi
sipao nekoliko kapi vina koje bi te kocke upile.
Iz tih kocki šećera ja sam i spoznao prvotni vinski okus.
Majka mi je pričala kako su njeni preci koji su
obitavali u Hercegovini, u davna vremena posedovali vinograde i trgova