Оставили су га, за казну, још три месеца. С надом да ће овог пута, као и многи пре њега, сигурно умрети.
По истеку предвиђеног времена, поново су послали комисију. У њеном записнику је писало: завореник је жив и здрав!
Централна власт се наљутила. А то може бити погубно за околину. Одлучила је да овог пута несрећног писца остави самог још пола године! У истим нехуманим условима. Без хране и воде.
Комисија се, по доласку на острво, поново запрепастила. И након шест месеци сужањ је био живахан и чио! Једино су му брада и коса порасли. Копнена власт се сада баш расрдила. Одлучила је да га више и не посећује. Да га службено заборави. Десетак година касније, кад су стигли приватизација и транзиција, неки докони бирократа почео да размишља. На крају је смислио да затвор за једног човека претвори у свој приватни хотел. Провером података утврђено је да је тамо остављен грађанинин-писац. У извидницу је послата новоформирана комисија, пошто су чланови старе помрли.
Затвореник је и овог пута био у одличном стању. Чак је успео да оформи малу башту, да изгради базенчић са морском водом, коју је кофама грабио са зидова затвора-тврђаве.
Комисија се брже-боље вратила на копно. И шефовима пренела поруку затвореника. Он је поручио централној власти да ће умрети за две године. Навео је дан, датум и сат: уторак, 6. маја у 12 часова.
Комисија са копна је дошла у заказано време. Грађанинписац је умро пред њима. Како је и прорекао. У комисији је, због радозналости, био и председник централне власти. Он је као млади шеф шпијуна, писца пријавио и послао на острво.
Руководилац централне власти, зачуђен испуњеним обећањем, са свитом је кренуо на копно. Специјалним владиним бродом. Једна подводна мина, заостала из претходних ратова, откачила се од дна, испливала на површину мора и ударила у прамац. Од силине експлозије брод се преполовио и потонуо. Заједно за људима из централне власти.
18