ЗАБОРАВЉЕН
Живео је на на копну, где је рођен и где се школовао. На
копну је радио. Дуго и вредно. Основао породицу. Започео
каријеру писца. У тој земљи строгих правила.
На копну је све било под контролом власти. Од стране
доушника и полтрона. Они су регистровали сваки шум. Сваки
кашаљ. Чак и прдеж. О свему је извештавана централна власт.
Усмено и писмено. Сликом и филмом. Власт је знала шта
грађани једу. Колико спавају. Када се купају. Имала је увид чак
и у њихов сексуални живот.
На платном списку државе најбројнији су, наравно, били
шпијуни. Постојали су редовни, ванредни и помоћни шпијуни.
Практично је свако сваког надгледао. Прислушкивао. Посматрао.
Била је то заиста прегломазна служба. Са неограниченим
правима.
У то време нико није смео да има своје мишљење. Таман
посла! Власт је једина имала право на мишљење. Ако би се неко,
не дај боже, успротивио, тај би баш гадно завршио. Овде је све
било прекршај. Неки шаљивџија пролази поред плаката власти и
исплази језик. Ништа више. Централна власт би о томе истог
трена била обавештена. Несрећника би ухапсили и без суђења
слали на неко од бројних острва. У казамате. Одакле се мало ко
враћао.
Јунак ове приче, грађанин-писац, вредно је радио и ћутао.
Цео живот клонио се невоља. Писао је песме. Љубавне. Једном
је, згађен бруталношћу полиције, опсовао. Власт. Гласно. Само
пет минута после изречене псовке, ухапшен је и одведен на
пусто острво. У затвор за једног човека. Остављен је без хране и
воде. Заинат власти успео је да преживи. Хранио се рибом,
зечевима и пацовима који су се намножили на острву. Сакупљао
кишницу, па је увек имао довољно воде за пиће.
После три месеца, представници централне власти, у
црним оделима, белим кошуљама и црвеним краватама, дошли
да виде шта је остало од затвореника. Уместо скелета, затекли
су човека, супротно очекивањима, у веома добром стању. То их
је изненадило. Чак уплашило.
17