СТРАНАЧКИ КАНДИДАТ
Опет ме изненадио мој стари прика, Пантелија пинтер. Улових га
пре неко вече поред гранатог ораја, близу бирцуза, како лепи
плакате.
– Јеси л’ то ти, црни Панто? – зинем од чуда к’о свраче на
југовини.
– А ко би други био, мој побро?
– Ама, чим сам те вид’о, ништа ми не беше јасно. Не иде
ми под шешир што дангубиш по селу с тим папиретинама,
рајснеглама и чекићком. Канда си одлепрш’о у детлиће, па
кљуцкаш по дрвећу!
– Та, немојте касти! А кад си ти ономаде пијан бициклис’о
преко јендека за твоју странку, онда ником ништа, а!? Још ти и
гуму испустили тамо неки страначки противници! Лепо се чуло
– пшшш!
– Добро, пустимо то. Него, која те невоља натера на
будалаштине, у тим годинама?
– Што будалаштине? Сањ’о сам чудан сан. Видим ја себе
ди се грлим са мојим дивним гласачким народом. Сви ме тапшу
по рамену, одобравају ми предлоге о лепој перспективи овог
нашег Блатњаревца, па ми све мило око срца...
– Црни Пантелија, каква перспектива у овој забитој
варошици? Више смо у блату него на сувом. Та, још ни струју
немамо, а ти млатиш празну сламу о некаквој бољој будућности.
А како ти се звала партија, у том лепом сну? Какав јој био
програм, кад са уживанцијом о томе диваниш?
– Најбољи програм и најлепша ’артија на којој је написана
и записана та моја партија. Па још је и измолована и нацифрана
најчиткијим рукописом, са здраво финим црвено-плаво-белим
словима, па са грбом... Знаш, и ја сам се слик’о преко цеееле
плакате!
– Чекај, куд си навро, Панто! Доста смо погрбљени и без
грба. Ништа не разумем ту твоју политику. Какве тробојке, трице
и кучине?
17