Časopis za humor i satiru "Šipak" | Page 17

СТРАНАЧКИ КАНДИДАТ Опет ме изненадио мој стари прика, Пантелија пинтер. Улових га пре неко вече поред гранатог ораја, близу бирцуза, како лепи плакате. – Јеси л’ то ти, црни Панто? – зинем од чуда к’о свраче на југовини. – А ко би други био, мој побро? – Ама, чим сам те вид’о, ништа ми не беше јасно. Не иде ми под шешир што дангубиш по селу с тим папиретинама, рајснеглама и чекићком. Канда си одлепрш’о у детлиће, па кљуцкаш по дрвећу! – Та, немојте касти! А кад си ти ономаде пијан бициклис’о преко јендека за твоју странку, онда ником ништа, а!? Још ти и гуму испустили тамо неки страначки противници! Лепо се чуло – пшшш! – Добро, пустимо то. Него, која те невоља натера на будалаштине, у тим годинама? – Што будалаштине? Сањ’о сам чудан сан. Видим ја себе ди се грлим са мојим дивним гласачким народом. Сви ме тапшу по рамену, одобравају ми предлоге о лепој перспективи овог нашег Блатњаревца, па ми све мило око срца... – Црни Пантелија, каква перспектива у овој забитој варошици? Више смо у блату него на сувом. Та, још ни струју немамо, а ти млатиш празну сламу о некаквој бољој будућности. А како ти се звала партија, у том лепом сну? Какав јој био програм, кад са уживанцијом о томе диваниш? – Најбољи програм и најлепша ’артија на којој је написана и записана та моја партија. Па још је и измолована и нацифрана најчиткијим рукописом, са здраво финим црвено-плаво-белим словима, па са грбом... Знаш, и ја сам се слик’о преко цеееле плакате! – Чекај, куд си навро, Панто! Доста смо погрбљени и без грба. Ништа не разумем ту твоју политику. Какве тробојке, трице и кучине? 17