“ Šta se dešava?!” – ljutito je izgovorio otvarajući vrata.
“ Treslo se tlo, samo se ti nisi probudio. Očekujemo i drugi zemljotres,
moraš izaći napolje.”
Ni u jednoj sekundi nije mogao da im veruje. Onaj osećaj koji nam se pojavi
u stomaku kada nešto nepogrešivo možemo predvideti, sada je govorio
Davidu da su ljudi ispred njega iskreni ali bolesni. Oko njih lebdelo je nešto
jezivo, njihovi pogledi nisu bili normalni. I komšija sa kojim bi ponekad
popio kafu, i komšinica čijem detetu je pomogao da popravi ocenu iz fizike, i
simpatični bračni par koji je voleo da dođe kod njega i on kod njih…Sve je to
nestalo u poslednjih nekoliko meseci. Sada su bili zabrinuti za njega i on je
morao to da ispoštuje.
“ U redu, samo da se obučem na brzinu.”
Navukao je na sebe trenerku i prsluk, ova zora bila je hladna. Imao je želju
da lupi glavom od zid ili da iskoči kroz prozor, pitao se da li je i on uopšte
normalan kada ih sluša. I šta bi bilo da je odbio i zaključao vrata? Verovatno
bi ga dozivali i dalje. A koliko su uspaničeni, ko zna, možda se i stvarno
desio zemljotres. Krenuo je niz hodnik i obuo patike dok se pitao šta će da
radi i o čemu da priča sa njima. Dva sata su do odlaska na posao. Možda bi
mogao da ih ispita, da na neki način izvuče iz njih nešto što bi mu pomoglo
da shvati njihovo stanje. Samo što je zaključao vrata i krenuo da izađe sa
njima napolje, zazvonio je mobilni, video je Vesnino ime na ekranu. Ovo mu
je još više dolilo ulje na vatru, zbunjenost je rasla. Nije stigao da se javi prvi,
njen glas bio je uspaničen.
“ Gde si?! Probudila sam se i videla vesti o zemljotresu!”
“ Evo me, krenuo sam da napustim zgradu, susedi me probudili. Nije bilo
ništa strašno, čak sam i prespavao.”
“ Ne bih rekla po ovome što čitam! Tresao se Beograd i okolina. Ti si sigurno
popio tvoje lekove!”