“ Malo pre mi poslao poruku. Za to samo mi znamo, plaše se da će izgubiti
posao. Ništa drugo mi nije rekao, večeras će zvati na video poziv.”
“ To ti neki prijatelj? Oprosti što sam radoznao.” – upita je Stefan.
“Jeste… Kada sam došla ovamo on me je skoro ismejao. Sada se sve
promenilo za nekoliko dana. Verovatno je u gradu strašno. Jeste li gledali
vesti? Ja nisam.”
“ Gledali smo, uglavnom je isto. Šta će reći drugo kada su i televizije
zaražene.”
“Ljudi, hajmo napolje. Od ovoga trenutka da provodimo što više vremena
pod vedrim nebom i da rotiramo misli. Zato se pokret i zove Unija. “
“Ohrabren sam što ima naučnika u timu. Daje mi pouzdanje. Još to što si
nam ti rekla, potpuno me je umirilo.” – progovorio je Nemanja koji je do
sada sve vreme ćutao.
Vesna nije mogla verovati da će svi koji su pobegli od kuće i svog života,
uspeti da vibriraju samo pozitivno. Sada će normalni ljudi postati poput
uređaja koji će slati talase, a ti talasi će biti oružje za spas. Čudno, ništa nije
potrebno osim rotacije misli i emocija, a upravo to mnogima najteže pada.
Iste večeri…
Sporo je proticalo vreme dok je neprestano gledala u ekran laptopa i
mobilnog. Nestrpljiva, već je zaključila da on verovatno neće zvati. I to neće
biti prvi put. Dešavalo se ranije, da kaže: Nastavićemo sutra razgovor i
naravno da na to “zaboravi”. U Davidov mozak nije mogla dopreti, ali dušu
mu je čitala. Tamo je još uvek bilo mesta ze lepotu, dok je u mozgu kod
njega vladalo samo sivilo. Ego. I on je njega priznavao.
Bilo je skoro devet, kada je konačno videla njegovo prisustvo na internetu.
Ipak se dogodilo nešto normalno sa njegove strane, nije dozvolio da uzalud
čeka.
“ Kako te odlično vidim, kao da nisi na planini. Odakle ti internet gore?”-
bilo je prvo što je rekao kroz blagi osmeh i zagonetan pogled. Ona je osećala