skoro svi ugašeni. Nisu mogli opstati u svetu gde čuti istinu nije moderno,
a plaćali su abnormalne novčane kazne. Ostalo ih je malo, nemam nadu da
se neće do jeseni ugasiti. Što se tiče intelektualaca od kojih smo imali
koristi i koji su savetovali narod pozitivno, skoro svi su pokupili svoje
stvari i ovako negde se sakrili.
Sećam se, prve čudne stvari, primetila sam prošle godine, negde sredinom
decembra. Priroda nam je poslala sneg, i to onaj kojem se deca raduju.
Znate osećaj, kada škripi pod nogama a možemo se grudvati i sankati se, i
to bez minusa i poledice. Narod je masovno postao nervozan, poludeli su
što je pao sneg! Grtalice su bile nespremne ili pokvarene, muškarci lenji da
počiste sneg u svojim ulicama, žene su kreketale zašto to mora da pada
kada one hoće i dalje da nose tanke jaknice i štikle. Sa malih ekrana i
naslovnih strana samo panika i upozorenje da nas čeka teška zima.
Primetila sam nervozu i bes na svojim kolegama i među ukućanima. Izvela
sam sestrinu decu da se igramo u snegu, ali nismo ostali ni pola sata jer su
ona i mama bile na ivici nervnog sloma. Nisu mogle da shvate moju
“neodgovornost”.
Nakon toga, desio se nezdrav doček Nove godine. Nepoželjni sneg i dalje je
padao, a većina “dobrovoljaca” pristala je da poslednji dan stare godine
prisustvuje masovnim molitvama po crkvama, dok je suština molitve bila
da nas Bog sačuva od teške zime. Vrhunac svega doneo je Božić, jer je tad
sneg još jače padao, pa su se mnogi složili sa dnevnim tabloidima i
crkvenim, istaknutim licima, da smo kažnjeni odozgo i da nam nema
spasa. Ipak, pojavili su se glavni ljudi iz vlasti, da se obrate naciji i poruče
nam da se ne plašimo.
Mi ostali, koji smo sve gledali sa strane, nismo stigli da se dovoljno
načudimo, kada smo postali sumnjivi. Svako ko se nije uzbudio zbog te
kazne “odozgo”, bio je mogući sektaš. Trpela sam uvrede na poslu i u kući.
Na sve to, naravno da su spomenute i moje godine i status neudate.
Verovatno me sekta uvukla u sebe i ništa me ne brine. Ne čitam i ne slušam
“pametne” ljude, još nisam Srbiji dala potomka. Morala sam se
zaključavati u sobi i ostajati budna do pola noći, jer sam imala osećaj da će
me neko od mojih najbližih ubiti. Podmićivala sam ih tako što sam sve više
kupovala stvari u kući, i što treba i što ne treba, samo da poveruju kako