Prvi deo
“Nekada sam bila grafički dizajner. U stvari, do nedavno…To “nekada” zvuči
bolno ali je tako blisko.”
Gledala je ispred sebe u predivno okruženje, bližio se maj, sve je lepše, sve
šareno, miriše. Tačno tako, Zemlja još uvek ništa nije uskratila nikome,
samo su ljudi sve to odbili da vide. U poslednjih nekoliko godina, zime su
bile sve blaže, padao je onaj suvi sneg koji se zadržavao dovoljno dugo da bi
se održala čar godišnjeg doba kojem pripada. I svuda u svetu klima se
stabilizovala, jeseni su bile zlatne, leta topla i duga, ali ne i sušna. I to ništa
nije vredelo da se ljudska bića urazume. Što su više dobijali, to su manje
primali. Uzimali su jedni od drugih, otimali od sebe.
Vesna pogleda u svoje stvari, sve je uredno složila u ormar. Još je bila u
pižami, pila je jutarnju kafu i polako oblačila na sebe kratke pantalone i
majicu. Ostala je sama na planini ali bar ne mora nikuda da žuri. Izvukla je
mali laptop iz torbe i telefon. Iznela ih je na sunce, jer su se punili na
sunčevu svetlost. Bar je to neko uspeo da proizvede, kao da je znao šta će se
desiti. Ispred kuće nalazila se greda, obrađeno stablo drveta koje je nekada
nekome poslužilo kao mesto za sedenje, i široki panj, umesto stola. Imala je
želju i potrebu da piše istinite događaje, nova istorijska dešavanja kakva još
svet nije zabeležio.
“ Možda će ovo moje zapisano, ne znam da li će biti dnevnik ili knjiga,
čitati spašeno čovečanstvo u budućnosti. Ja sam trenutno u izolaciji koja je
jedini spas i ne vidim sutra. I ne znam kako ću dalje, jer kada mi
ponestane zaliha, moraću na kratko da se spustim negde i da se
socijalizujem. Da li sam sebična kada ovako kažem, da li su oni žrtve? Ne.
Niko nije bolestan, jednostavno su pristali. Kažem, bila sam grafički
dizajner, sada mi je trideset sedam godina i ne znam koliko ću još živeti.
Radila sam za uspešnu, malu firmu, gde me zaposlio muž moje sestre,