Kastorije, Simpronijan, pretvarali su kamenje sa Fruške gore u najlepša
umetnička dela. Majstori ili umetnici, čudaci ili magovi, svejedno, on ih je
bogato nagrađivao za trud. Šta će od njih ako je ona tvrdnja istina? Bogovi
će se razljutiti ako ih bude štitio…
Pomračenog uma, odvezao se car u svojim kočijama do četvorice, i da se
uveri u krasotu njihovog dela. Naredio je upravniku svih majstora da ga
dočeka tamo i da proveri koliko ima istine u zlim glasinama. Sirmius je već
godinama bio natopljen krvlju ubijenih hrišćana, ali se pokret i dalje širio,
kao da su izranjali iz vode. Reka Sava gutala je leševe koji su obezglavljeni
bačeni sa Artemidinog mosta, i to ništa nije rešavalo. Oni su postojali, ludi
ili ne, nisu se plašili i to je iritiralo čitavo Rimsko carstvo, ne samo tadašnju
prestonicu Sirmius. Dok su ga vozili u kočiji, gledao je oko sebe razvijen i
lep grad, te mu nikako nije moglo biti jasno zašto su pojedinci toliko
nezahvalni. Hladnokrvno dopuste da ih neko ubije, i to sve zbog imena
nekog učitelja…
Na mestu gde je izgrađen hram i kip bogu Eskulapu, kovala se zavera iz
ljudske pohlepe i zavisti. Upravnik, jedan od glavnih zaverenika, dočekao je
cara sa pričama koje su zasenile divljenje kreacijama četvorice.
“Gospodaru, mislim da mi je dužnost reći jednu istinu koja Vam se neće
svideti.”-rekao je nestrpljivo glumeći bojažljivost i brigu.
“Ima li išta loše u ovakvim lepotama? Gde su majstori, želim ih pohvaliti i
nagraditi pred svima?”
“ U blizini, dozvaću ih. Care, oni su se izjasnili kao hrišćani. Ne kriju to,
mole se njihovom bogu i govore kako sve rade uz pomoć onog učitelja kojeg
je Rim razapeo. “
Dioklecijanovo kameno lice, poprimilo je užasan izraz, jer je tek sada
shvatao da se hrišćanski bog iznova meša u njegov život.
“Jesi li siguran šta pričaš?”- procedio je kroz zube.
“Ne samo to. Postoji i gora istina. Vi znate tajne klesara iz Egipta i drugih
magova koji su nasledili ta učenja. Smatramo da pripadaju toj rasi ljudi.
Koriste magiju u svojim delima, care, naljutiće naše bogove.”
Uplašen i gnevan Dioklecijan, uplaši se te noći i same kiše i grmljavine.
Uplaši se besa bogova i magije klesara, te reši da ih se oslobodi. Zatvorio je
četvoricu, zajedno sa učenikom, sada ih je bilo petorica, pa se caru rodi
misao da će ih biti i mnogo više. Nije imao snage da ih poseti i suoči se sa