"Ja Ilahi, Zati Paki, Velikog Ti Imena,
Nemoj mene Ti gariba rastaviti od njega.
Muhammeda najvećega od poroda Adema,
Rad' koga si Ti stvorio "on sekiz bin" alema.
Udruži nas s robovima koji vole Allaha,
A nemoj nas osramotit' sutra na "Rozi-džeza".
Da ne padne na nas gaflet koji dunja poklapa,
Primi naske u svoj Rahmet, molimo Te, ja Allah.
Zikrullahom srce čisti, pa nek' gaflet otpada,
Aškullahom napunit' ga životna je potreba.
Aćildibi babu aškullah, miskin derviš izgleda,
Milost Tvoja velika je, oprosti nam, ja Allah.
Oprosti nam grijehe ocu, majci i evladima,
Od Mašrika do Magriba svima muslimanima."
Voljela je proučiti i onu: "Muhammed je dinska hazna, ashabi mu ključi, blago onom ko se njima u svemu priključi..." Ja sam od nje naučio mnogo, a pogotovo dova koje se uče u raznim prilikama. Kod nje sam pio kahvu, da je takve nisam do dana danas popio. Živjela je dugo, 92 godine. Znala je da razumno i ekonomično troši stvari i namirnice, nije znala rasipati.
Melća hanum, moja nana je opet jedina žena čiji se kabur nalazi u turbetu šejh Hasan babe i njegovih evlada. Jedne prilike joj je ponestalo hrane i ona je svoju djecu okupila oko sebe, a imala ih je devetero. Tražila je pomoć od Uzvišenog Allaha Zuldželala i podučila je svoju djecu dovi za nafaku koju su trebali proučiti 999 puta. Tu noć su derviši šejh Hasan babe, iz sela Rovne kod Busovače, usnili svoga šejha, koji ih je u snu upitao, što su to zaboravili njegov evlad. Ujutro na sabahu kako su se sretali, jedan drugom su pričali šta su usnili. Svi do jednoga su sanjali isto! Jedan od njih je rekao, ovo mora biti neka velika opomena. Organizovali su se i pripremili na sedam konja hrane i namirnica, pa odnijeli šejhovici i njenoj djeci. Tada je Melća hanum rekla: "Djeco moja, Allah red preko deda!" Eto, otuda to.
Šejh hadži Mesud ef. Hadžimejlić