Сечам се као да је јучер било! пише: Анђелка Живковић
Сећања сежу далеко у прошлост. Од кад постоји школа, од када се чује дечја граја у школском дворишту, од када има ђачке радости, пожртвовања, труда и напора, и сазнања да се ни до чега не долази са лакоћом, од тог врмена датирају сећања и успомене. Сећања су још увек веома жива. Поједина сећања су кристално јасна, као дан, а поједина су временом избледела. О њима причају бивши ученици школе, запослени, пензионисани радници, наставници и мештани. А успомене су јаке и стамене, баш као и зграде школе у чије је темеље уграђен камен који годинама носи живот ове сеоске школе. Свима онима који причају о њима, са усана се отима она дијалкекатска сентенца: „ Сечам се као да је јучер било.“, а потом, неизбежан је и онај болни уздах који се отима из груди сваког саговорника, пропраћен једном болном и недореченом констатацијом: „ Штога си тьг деца имаше, а дьньс...“
Успомене враћају одрасле људе у школске дане када су под бременом својих ђачких обавеза проживљавали, како им сада изгледа, највеселије доба њиховог живота. Кроз школу је прошло доста деце из планинских села овога краја југоисточне Србије. Поред деце мештана села Стрелца ову школу су похађала и деца из села Раљина, Валниша, Масуроваца, Студене, Црвене Јабуке, Раков Дола и Радосина. Како сами кажу, никада није било лако. Али су у тој свеколикој борби између немаштине, сиромаштва и отежаних услова доласка у школу, с једне стране, и жеље за образовањем и успехом, с друге стране, излазили као победници. Остваривали су и усвајали образовне и васпитне циљеве наставних програма, и учили како да постану радни, одговорни и племенити људи који ће марљиво испуњавати своје професионалне и животне обавезе. Школа датира од давнина. Али, сигурно најдинамичнији период њеног рада био је од 70-их до почетка 80-их година 20. века. Према сведочењу ученика и запослених, тих седамдесетих година почео је са радом интернат у школи( 1. септембра 1971. год.) који је примао децу из околних села, те су тада, генерације ученика рођене крајем педесетих и почетком шездесетих година 20. века масовно почеле да се уписују у ову школу и да у њој похађају више разреде; а индустријализација крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година одвела је људе у град, па је знатно почео да опада број ученика у школи, и да се број одељења у вишим разредима са два смањи на једно. Према речима Ђорђа Димитријевића, некадашњег ученика, а сада и радника школе, 60-их година 20. века на месту данашње школе биле су баште сеоских мештана, а стара школа налазила се је на месту данашњег интерната. Неколико година касније( 1961 / 62. год.) грађена је зграда данашње школе( онај део школе у коме се данас налазе учионице нижих разреда, наставничка зборница, фискултурна сала...). Мештани су учествовали у изградњи школе. У основи темеља уграђен је камен, а школа је зидана од цигле.
Средином седамдесетих година( 1975 / 76. год.) дограђен је онај део школе, у коме се сада налазе учионице виших разреда. Тај објекат је првобитно био интернат, док није изграђена нова зграда данашњег интерната( 1978 / 79. год.). Тих седамдесетих година била су и по два одељена у разреду( од петог до осмог разреда). Колико је било ученика, а школа је била мала да их све прими, сведочи и податак да су учионице биле размештене по оближњим приватним кућама, и радило се је у две смене, нижи разреди су ишли у поподневну смену, а виши разреди у преподневну смену. Ранијих година, пре почетка рада интерната ученици који су долазили из околних планинских села становали су у приватним сеоским кућама. Због тога, мање су се школовала женска деца, већ само мушка деца, и то бољи ђ а ц и и м ућ н и ј и х д о м а ћ и н а. К а ко ј е п о ч е т ком седамдесетих година 20. века почео са радом интернат при школи, генерацијама деце рођене 1956 / 57 / 58. год., које нису биле у могућности да редовно похађају више разреде осмогодишњег образовања, омогућено је да наставе са редовним школовањем, и да притом бораве у интренату. Велики значај овог потеза огледа се у томе што је знатан број тих ученика наставио своје даље школовање након завршеног осмог разреда, и знатан део њих завршио је школу војне или полицијске струке. У то време субота је била наставни дан. Ученици би суботом, након завршене наставе, кретали пут својих кућа, углавном до удаљених планинских села Црвене Јабуке, Раков Дола и Радосина. Пешачило се је од Стрелца до Раков Дола 15-20 км преко планине Таламбас, и преко Чуке до Црвене Јабуке. Деца су путовала у дружинама од по тридесет-четрдесет ученика. У недељу, након поднева деца из разуђених сеоских махала би се састајала на одређеном сабирном месту, и око 13-14h кретала би пут Стрелца, и за три-четири сата би стизала у Стрелац, у школу. Недељом су ученици доносили себи вечеру( вечера се је углавном састојала од: хлеба, сира, паприке, пекмеза, сувог меса, куваних јаја, банице, воћа...), јер недељом кухиња није радила. Ученици из планинских