Милан Станковић |
Завичај Кад једном одеш у неки крај, Тамо где увек влада доброта, Богатство, срећа, чарна лепота, Помислиш онда – ово је рај.
Иди улицом незнаног града, Осети снажну, дивну милину, Домаћинске душе топлину, Заборави лоше и уживај тада.
Овде, тамо, онде сврати, Слушај, гледај, омириши, Добро памти и удиши, Уживај, а потом схвати...
Не постоји лепши крај, Ни божански врт и рај, Не постоји сунчев сјај, Ко што бљешти завичај.
|
Марјан Миланов |
Најјачи прст
Питали ме Који прст је најјачи
Рекао сам Ваљда палац Не знам Васпитао сам своје прсте да се међусобно не туку.
Букет
Од тишине сам отео ехо твога осмеха А од даљине твој мирни поглед
|
Од пустиње сам сакрио твоју сузу А од ветра твоје речи |
Крадљивац звезда
Ноћ је. Седимо крај реке поред дремљиве ватре и гледамо небо.
Мој друг ми каже: Види колико је мало звезда Као да их је неко украо Нема ни моје звезде.
Немо сам завукао руку у џеп и пружио му шаку пуну звезда: Ево ти-рекао сам мунађи неку звезду за себе.
|
|||
Мали песник |
Једнога дана, тата ме пита. шта би сине ти да будеш? Официр можда, ил хоћеш лекар, Наставник, пекар, апотекар?
Било би сјајно да људе лечиш, Од рада у школи лепшег нема, И занат је злата вредан, Ако послу удеш предан.
Упамти сине: Да и једног дана, нешто ио, Мораш мало да се мучиш, Књиге многе да проучиш, И урадиш што си снио.
Татице драги, ништа од тога нећу ити. Мени је довољно само мало, у љу ави живим, сло одно дишем, Корачам гордо, усправна чела, Желим једино песник да удем, из срца стихове, певам и пишем.
|
Од свега сам направио диван букет и савио га у вазу
Мењао сам воду али је ипак почео да вене
Мораћу времену да избијем зуб.
Сан
Ноћас сам негде успут нашао сан диван сан
Ставио сам га у џеп и понео са собом
Кад сам јутрос стигао хтео сам да га покажем свима
Али изгледа да ми је џеп био поцепан.
|
Плима и осека
Осека је неком рекла да је на сред мора удавила Плиму
Плима је пак неком другом рекла да је прогутала Осеку
Не знам више коме да верујем јер увек долазе неке нове Плиме и неке нове Осеке.
Мрве живота
Понекад бацам тако дане за собом као да су мрве хлеба. Мислим, једног дана ћу се вратити тим путем. А знам да ће их неки врабац искљуцати и да назад повратка нема.
|