Недостаје ми то лице осликано борама у којима се види толико успеха и стваралаштва. Недостају ми те очи пуне снова и поноса за све што је учинио. Осећам се тако ситно и безначајно сада када нема њега са којим ћу се уздизати и прослављати. Чини се као да је сат стао, а ја чекам да се он појави и поново га покрене. Али то се неће десити и мораћу сам да наставим да стварам и да се надам. Да градим ствари на које ћу некада бити поносан као што је он био поносан на своја дела. Мораћу сам да се прославим и да се надам да ће и мене неко гледати тако узвишено као што ја њега гледам. Треба сам да померим тај сат који је стао у мени. Чини се тако немогуће без њега. Док он лежи овде и сања своје успехе, ја се присећам њега док није спавао и дивим му се и даље. Заслепљено чезнем за још једним разговором и још једном његовом идејом која би се претворила у нешто велико.
Сада, када је ближи Богу којем је посветио живот, сада када може да осети славу свега што је урадио... Сада га славим и молим се да ћу и ја њега учинити поносним и да ће мене једног дана тако неко славити, дичити се мојим успехом и делима и поносно узвикивати моје име.
Мина Мортвански кт1