Страница Савиног дневника
Седим и размишљам о свему. Шта сам урадио, како сам се показао, шта сам оставио. Сигурно не колико и он. Размишљам и присећам се. Да ли сам заиста дао све од себе и да ли би он био поносан на мене¬?
Размишљам о првим шансама које ми је давао. Имајући на управу хумске области трудио сам се да дам све од себе и покажем се своме оцу, иако сам осећао да то није оно у чему ћу се и најбоље показати. Супротстављајући му се, својевољно сам се замонашио са само седамнаест година. Читао сам доста и већ сам ушао са доста знања у Свету Гору, али све сам то и научио да би једног дана био попут свог оца. Поред свих ствари које сам постигао до сада у свом животу, као најбитнија се издваја моја сарадња са оцем. Његовим замонашењем и почетком наше сарадње се показала наша јака веза као оца и сина. Заједно смо постизали јако велике ставари. У мени је будио жеље и снове које можда никада не бих остварио да ми он није помагао и веровао у мене. Гледам уназад и размишљам колико смо постигли заједно. Изградили смо манастире, улагали у већ изграђене манастире, обишли безброј пута исте, планирали, остваривали. Седим овако, некако празан, туп. Нешто недостаје, неко да ме употпуни. Осећам како ме тишина обузима и како ми улази у кожу.