девојке . Била је стрпљива и мила , хтела је да их научи да је најважније да се оне воле и помажу . Научила је да свака девојчица воли различите ствари . Свакој је посвећивала пажњу и помагала да , оно што воли , научи што боље . Када би им остало слободног времена од учења , све то време би проводиле напољу .
Све је било добро , док Јелени није стигла вест да јој је отац преминуо . Она као да у то није хтела да поверује . Кочијаш ју је одвезао у њено родно место . За то време , док је она одсуствовала , у кнежевом двору прослављао се рођендан кнежеве кћери . Дошло је , уистину , много људи , али ђаво не даде нимало мира кнезу . Док је кнез био у дворској трпезарији са гостима , његова средња ћерка је нестала . Свуда смо је , у свакој рупи и у сваком ћошку , тражили , али од ње не беше ни трага ни гласа . Послала сам једног сељака да о свему овоме обавести и Јелену . Она је дошла на кнежев двор што је хитрије могла . Размишљала је где би кнежева кћер могла бити . Кад чу од најмлађе кнежеве кћери да њена сестра много воли књиге , она одмах похита ка манастиру Светог Ђорђа . Ту смо у библиотеци мајушну девојчицу затекли како чита . Јелена је загрли и одведе кући . Недуго затим , кнежев двор је био обасјан великом радошћу . Наш кнез Лазар доби сина Стефана и у његову част подиже цркву у Крушевцу , коју народ у његову част назва Лазарица .
Када се догоди бој , у коме изгубисмо нашег кнеза Лазара , кнегиња Милица , заједно са Јеленом , остави нас и напусти двор . После смо чули да су се обе замонашиле и да се Јелена сада зове Јефимија . У тим данима , проведеним са кнегињом , најбољом пријатељицом , она написа доста прича , књига , записа . Када је од проклетог Косовског боја прошло двадесетак година , све нас је у Крушевцу затекла вест да нас је Јефимија напустила . Туга и бол за њом били су велики и нико од нас није могао да верује да такве једне дивне жене више нема . Али сви смо знали и да је нећемо заборавити , јер је оставила дубоко урезан траг који ни време неће моћи да избрише .