девојке. Била је стрпљива и мила, хтела је да их научи да је најважније да се оне воле и помажу. Научила је да свака девојчица воли различите ствари. Свакој је посвећивала пажњу и помагала да, оно што воли, научи што боље. Када би им остало слободног времена од учења, све то време би проводиле напољу.
Све је било добро, док Јелени није стигла вест да јој је отац преминуо. Она као да у то није хтела да поверује. Кочијаш ју је одвезао у њено родно место. За то време, док је она одсуствовала, у кнежевом двору прослављао се рођендан кнежеве кћери. Дошло је, уистину, много људи, али ђаво не даде нимало мира кнезу. Док је кнез био у дворској трпезарији са гостима, његова средња ћерка је нестала. Свуда смо је, у свакој рупи и у сваком ћошку, тражили, али од ње не беше ни трага ни гласа. Послала сам једног сељака да о свему овоме обавести и Јелену. Она је дошла на кнежев двор што је хитрије могла. Размишљала је где би кнежева кћер могла бити. Кад чу од најмлађе кнежеве кћери да њена сестра много воли књиге, она одмах похита ка манастиру Светог Ђорђа. Ту смо у библиотеци мајушну девојчицу затекли како чита. Јелена је загрли и одведе кући. Недуго затим, кнежев двор је био обасјан великом радошћу. Наш кнез Лазар доби сина Стефана и у његову част подиже цркву у Крушевцу, коју народ у његову част назва Лазарица.
Када се догоди бој, у коме изгубисмо нашег кнеза Лазара, кнегиња Милица, заједно са Јеленом, остави нас и напусти двор. После смо чули да су се обе замонашиле и да се Јелена сада зове Јефимија. У тим данима, проведеним са кнегињом, најбољом пријатељицом, она написа доста прича, књига, записа. Када је од проклетог Косовског боја прошло двадесетак година, све нас је у Крушевцу затекла вест да нас је Јефимија напустила. Туга и бол за њом били су велики и нико од нас није могао да верује да такве једне дивне жене више нема. Али сви смо знали и да је нећемо заборавити, јер је оставила дубоко урезан траг који ни време неће моћи да избрише.