Дуго се причало о томе на кнежевом двору и коначно, пред вечеру, наша кнегиња Милица одлучи да позове Јелену да дође код ње. Нико од нас слуга није знао зашто, само су нам рекли да све припремимо, јер сутра долази једна важна гошћа. Нисам ништа ни хтела да питам, само сам извршавала наређења. Све је било сасвим сређено и добили смо похвалу од кнегиње.
Дошло је и јутро. Ми смо већ одавно били на ногама. Била сам у ходнику када сам зачула да неко куца на вратима. Брзо сам дошла до улаза и имала шта и да видим. На прагу кнежевог двора налазила се главом и брадом Јелена Мрњавчевић. Стајала сам тако и зурила у њу. Одмах сам приметила да је мила, добра и мудра. Испоставило се да је све оно што се причало истина.
Надалеко позната по доброти, памети и мудрости била је Јелена, жена Угљеше Мрњавчевића. Живели су срећно, а најсрећнији су били када им је на свет дошао њихов син, назван по оцу Угљеша. Живели су лепо, све док Јелену није потресла смрт њеног маленог сина. Била је сломљена, али је имала свог супруга као ослонац. Нажалост, убрзо затим, у Маричкој бици губи и њега и остаје сама, скрхана болом што је изгубила своју породицу. Хвала Богу, па је још увек имала своје родитеље који ће јој пружати подршку.
Јелена је дошла на кнежев двор да би подучавала њихове кћери. Приметила сам да гаји љубав према природи и да су, поред тога, књиге нешто што она највише воли. Девојчице су је брзо заволеле, баш као и сви ми. И она се везивала за