Spin&Fly 23 - Biseri Norveškog mora September 2013 | Page 10

Kralj severnih mora Halibut (Hippoglossus hippoglossus) pripada porodici Pleuronectidae (red Pleuronectiformes). Kao i sve ribe ove porodice, leži na levoj strani tela, tj. oba oka su mu na desnoj. On se ne izleže ovakav, već prvih 6 meseci izgleda i pliva kao većina drugih riba, da bi tek onda legao na levi bok, a oko polako prešlo na desnu stranu. Prosečno veliki halibuti teže 10-15 kg, povremeno se ulove kapitalci od preko 100 kg, a najveće zabeležene težine prelaze 300 kg. Halibut je vanserijski borac, karakterističan po dugim i silovitim begovima u dubinu, pa se za lov krupnih primeraka koristi najjači pribor i po 300-400m debele strune. Nakon što sam već prvog dana upecao malog halibuta, apetiti su porasli, pa sam povremeno bacao velike silikonce uz korišćenje jakog pribora. Ipak, to je automatski isključivalo ulove polaka i seia, pa i većine bakalara, i delovalo prilično monotono. Pogotovo što smo halibuta tražili na mestima sa ravnim peskovitim dnom, pa je i sama prezentacija bila pomalo dosadna. Ipak, ispoštovali smo krupnu ribu i svakog dana bacali bar po sat-dva, ali bez ulova. U međuvremenu sam ja nastavio da budem taličan sa laganim priborom. Drugog dana sam ponovio uspeh iz prvog, pa sam na El&Pi šeda od 10 cm uhvatio nešto manjeg halibuta, teškog oko 2,5 kg. Serija se nastavila i trećeg dana, istu varalicu je napala slična riba, ali se zavukla ispod krupnog kamenja, a ja sam nevešto reagovao, povukao jako da je izvučem i presekao Rio predvez od 0,33 m (ako vam se ovo desi, otvorite preklopnik i sačekajte da riba sama izađe). Sve tri ribe su udarile na sličnim mestima, u gradskim zalivima sa peskovitim dnom, i sva tri puta sam šedove lagano vodio iznad samog dna, kao da pecam jezerskog smuđa u sred zime. Iako skromna, ova iskustva ukazivala su na neka pravila. Desetog dana smo išli kolima nekih 50 km od grada, na deo obale ka otvorenom moru. Kiša, vetar i talasi su nas uskoro oterali i činilo se da će to biti prvi neuspešan ribolovni dan. Kako nam dan ne bi potpuno “propao”, rešismo da malo po kiši otpecamo u gradu. Našli smo jedan veštački zaliv (druga obala je nasip) koji je delovao obećavajuće: bio je širok oko 50 m, sa ravnim peskovitim dnom kakvo halibuti vole, sa solidnom dubinom na kraju ka otvorenom moru (oko 20 m) i sa postepenim oplićavanjem ka drugom kraju. Obojica smo počeli studiozno da ispitujemo svaki metra dna. Silikonce smo veoma lagano vodili iznad dna, povlačili ih u dužini od 5-6 m, a onda ih puštali da potonu do dna kako bismo bili sigurni da nikada nisu predaleko od njega. U jednom takvom tonjenju mi je struna poskočila i naglo se zategnula. Ništa nisam osetio na štapu, ali sam lupio jaku kontru ‒ u prazno. Rekao sam aniju: “Upravo sam promašio halibuta, usisao mi je varalicu pri tonjenju”. Znao sam da je on, jer smo tu već mnogo puta provukli varalicu i alavi bakalar ne bi toliko čekao da je napadne. Zabacio sam u istom pravcu, vodio veoma sporo, tek da repić žutog El&Pi šeda od 12 cm “šamara” vodu. Sada je riba pokupila varalicu pri povlačenju, a ja sam, ispostaviće se ‒ nedovoljno jako ‒ kontrirao. Riba se kratko borila u mestu, a onda je usledio sprint u dubinu. Stigao sam da malo popustim kočnicu, a rukom pridržavao špulnu, stvarajući tako pritisak koji mogu lako da kontrolišem. Nije bilo nikakve šanse da zaustavim beg ribe, struna je nestajala sa špulne, a kada je nekih 20 m dalje riba nakratko stala varalica joj je ispala iz usta ‒ očigledno je nisam lepo zakačio. Namotao sam strunu i pogledao džig: udica je bila relativno tupa, pri tom jaka i debela, što u kombinacija sa ne baš preja- 10 10