Muškarac u Kentaurovoj samoći
Kad duša ućuti, pljune te duga ravnica,
pogled se izgubi u ogledalu, u vlastitoj golotinji.
Kupatilo ne zatvaraš, sam si i za tim nema potrebe.
Nema te ni u onom kalupu sklapanom od bližnjih,
pa možda te u tom obliku nikad nije ni bilo.
Oči ti fokusirane, bolesno iskolačene.
srce tupo tuče u teškom sirupu, buni se,
mijenja ritam, tadam tutub, tadam tadam,
a večeras ne godi melodičan rock and roll.
Kosa krije uši, vrat je tako beskoristan,
nikad nije zaista povezao glavu i tijelo,
razum i dušu, pokislog sokola bez perja i štita,
muškarca u iskonskoj Kentaurovoj samoći.
Kupaš se, ne pomaže, voda ne spira taj smrad,
a peškir briše samo mokro hladno tijelo.
Nedugo zatim otkrio si, jeftini viski radi ostalo,
a led ti nakon svega zaista nije potreban.