У средишту романа је стамболски затвор, Проклета авлија. Она је основни симбол романа, симбол општег, универзалног значења. Овај симбол се исказује у стално понављаним егзистенцијално-просторним одређењима. Проклета авлија је као симбол описана тако да сугерише пустош живота. У сећању фра Петра она се јавља заједно са сећањем на прву ноћ изласка из ње и само у назнакама у позадини коју чини тамни амбис ноћи.
Проклета авлија је симбол противречности цивилизације коју човек гради, производ цивилизације која се гуши у својим противречностима. Власт се издиже изнад човека и наткриљује сваки појединачни живот. За власт чији је симбол Проклета авлија постоји посебно значење кривице. По схватању управника Проклете авлије Латифаге, званог Карађоз нема човека без кривице. Ћамилова кривица није доказана, али је он ипак послат у прогонство. Са кривицом је рођен и несрећни Џем-султан, а његова кривица је у томе што је рођен као млађи брат. Није крив ни фра-Петар па је ипак послат у прогонство.
Проклета Авлија симболизује отуђену власт. Човеково отуђење настаје када се права и дужности поделе међу људима, па једни гоне оне на чијим присвојеним правима и постоје као личности. Латифага је симбол такве власти. Власт је његова судбина, његова професија, али и средство уништавања оних на које падне сумња.Он је извршилац неког мутног принципа на коме је саздано само људско друштво. Најопаснији кривци по схватању
11