će vidjeti zrake jutarnjeg sunca... Ali razmišljao je i o svom
prijatelju Marku. Gdje li je, kuda luta da li ga čeka...
Njegove noge kao da su usporavale Isprepletale bi se svakog
trena, a on bi malo, malo pa pao.
Na putu se susreo
sa mnogim
zastrašujućim bićima.
Svako je bilo sve
strašnije, ali je Bucko
osećao kako se
njegovo srce polagano
ispunjava hrabrošću.
Kada se usudio da im
se obrati, shvatio je
da su i oni uplašeni i da svakom od njih treba pomoć. Bucko više
nije osećao strah, već je počeo da im pomaže. Troglavom divu
izvadio je trn iz ruke, a dva patuljka preneo je preko nabujale reke.
Shvatio je da više ne oseća strah, već zadovoljstvo u pružanju
pomoći.
Odjednom , ispred sebe ugleda malu kućicu. Bila je čudne crvene
boje, ali ipak veoma privlačna . Bucko potrča. Ispred njega mirno
su stajala vrata na kojima je pisalo "Dobro došao". Začudio se.
Brzo prihvati za šteku. Obasja ga velika sunčeva zraka. Ugleda
svog druga Marka i potrča mu u zagrljaj. Njihov zagrljaj trajao je
jako kratko, ali je bio veoma značajan.