klinovima, a na
vratima je pisalo: "Ko
ovde uđe, naći će
svoju sreću".
Odvažni Marko
odmah se uhvatio za
zlatnu kvaku. Vrata
se za njim odmah
zatvoriše, a on se
nađe u onom
čudesnom vrtu sa puno cveća, zlata i ptica šarenih krila. Okrenuo
se da pozove Bucka, ali vrata više nije bilo.
Bucko je za to vreme stajao ispred onih drugih vrata koja se
sama otvoriše, a siloviti vetar ga uvuče unutra. Bucko je premirao
od straha gledajući pred sobom stazu koja vodi kroz divlji predeo.
Grane osušenog drveća pružale su se kao ruke prema njemu, a
iznad glave leteli su gavranovi. Ipak, sakupi nešto malo hrabrosti
i uputi se stazom, verujući da ga ipak sreća čeka.
Duga staza ležala je usred
tamnog oblaka koji se pružao
iznad njega. Buckovi koraci
bili su mali , ali veoma
hrabri. Ruke su mu se znojile.
Razmišljao je o tome šta ga
čeka. Da li će preživjeti, da li