’’ Мајко , све си лепша и лепша .’’ - рекао је Вук , који је до тог тренутка ћутао . Био је уплашен од саме ситуације , очекивао је да нас Бајазит погуби , али мајчино присуство отерало је све страхове . Оне су се насмејале и затвориле врата .
Видео сам да са њима иде и успех , па се нисам изненадио када је стигла вест да ћу бити примљен код султана . Милица и Јефимија су се вратиле у мају , и донеле радосне вести . Да их је Бајазит саслушао , и прошао га је бес . Само је још хтео моје објашњење и признање . Љубав према Оливери чинила је много , можда и превише . Молиле су га да им преда мошти Пребодобне Матере , што је њега и задивило . Нису тражиле било какво друго благо , јер он је владар света и може све , већ су тражиле мошти светитељке . Стигле су у отаџбину пресрећне .
Моја одлука била је истину да признам . Бајазит је то и очекивао .
Кроз дуги пут до Бурсе пратила ме је радост због сусрета са Оливером . Од мајке сам чуо да је лепа и зрела жена , да се образује и много чита , а да је сви у харему поштују , јер је венчана жена султанова .
Када сам примљен у њихов замак , прво сам позван у њене одаје . Дочекала ме је раширених руку и осмехом сестре , мајке и пријатеља .
’’ Мој Стефан Високи ! Мој црвенокоси витез !“ - говорила је усхићено , и чврсто ме грлила .
’’ Поражени . Дошао сам да признам кривицу , а кривице немам .“
75