поступком , да ми ни његова љубав према Оливери не може помоћи .
Отишао сам да тражим помоћ од мајке , јер је она све те године владала заједно са мном . Као монахиња , постала је још мудрија и снажнија духом , а пред сваку велику одлуку одлазио сам њој по савет . Овај пут решила је да изађе из свог мирног окружења , и оде код Бајазита у Бурсу , заједно са монахињом Јефимијом . До сада о тој жени нисам написао ништа , али имала је леп утицај на мене у детињству и раној младости . Била је жена Деспота Јована Угљеше , а живела код нас на двору после његове погибије , у Маричкој битци , 1371 . Изгубила је и сина Угљешу док је још био дете , па је утеху нашла у духовности и у нашој породици . Њено право име је Јелена , а била је кћи властелина цара Душана , кесара Војихне .
Утицала је на моје образовање , познавала је књижевност , и оставила је иза себе писана дела . Њена ’’ Похвала Кнезу Лазару “ остаће забележена у историји . Била је једна од мојих учитеља , али није покушавала да има велики утицај , већ ме је предавала онима који више од ње знају . О вери ми није много говорила , њена улога била је да ме учи читању и писању . После битке на Косову она се замонашила , јер није поднела толику жалост која је задесила нашу породицу . Мој отац је био њен заштитник и старатељ , па је жалост за њим била иста као и за својим сином и мужем . Отишла је , али ми је 73