’’ Кнеже , довели смо Николу Зојића . Онај други је мртав , прободен копљем . Вероватно је међу завереницима било неслоге .“
Настала је тишина . Нисам знао тачно шта осећам . Као да се гнев у мени стишавао . Једна мисао ми је дошла у правом тренутку .
’’ Нека кроз властелу прође новост да сам ја погубио Новака Белоцрквића . И да је Новак радио на томе да нам Османлије заузму земљу . Да је погазио све наше жртве у биткама , и труд свих наших војника . И сви остали ће тако проћи који се усуде да дођу до Бајазита . И то ће остати тајна , настала у овој соби “. ’’ Разумео сам . Шта ћемо са овим ? ’’ Уведи га , и оставите нас насамо . Учитељу , остани самном , да ме спречиш ако моја рука на њега крене .“
’’ Не бих те оставио , таман и мене да убијеш ! Мудра ти је досетка .“
Када је Никола Зојић прешао праг моје одаје , осетио сам разочарење , горчину уместо гнева и жеље да га погубим . Гледао ме је у очи , да би ми доказао како се ни мало не стиди својих поступака . Стајао је мирно и усправно , као да сам ја дошао код њега .
’’ Који од нас двојице би требао да погне главу од стида ? Срамота ме је твоје срамоте , Никола . Замисли , колико ће Османлије да се радују нашем раздору . Дане и дане провео сам у биткама са својим 70