Да ми не буде жао ... Носићу ове речи као амајлију за собом . Јер оно што се ускоро догодило није само била битка , већ покољ , и прави овоземаљски пакао . Септембар је донео битку код Никопоља . Тај дан је крај старог Стефана Лазаревића и крај Вука Бранковића .
Битка на Ровинама изазвала је крсташе да се окупљени у Мађарској спреме у велике походе . Водеће земље биле су Енглеска , Француска и Немачка . Прешли су Дунав , заузели Видин , и на крају заузели Никопољ . То беше најгори ударац за Бајазита , јер се тамо налазио отомански гарнизон . Када је за ову опсаду сазнао Бајазит , прекинуо је борбу за Цариград , и упутио се ка Никопољу . Моја војска се придружила код места Пловдиво . Не знам да ли нам је помогао Господ , или нас је водио враг , али надљудска снага мојих војника пресудила је крсташима већ на почетку битке . Пробили смо мађарске редове и напали мађарски стег , који водио муж моје сестре Теодоре , Никола Горјански . Нисмо налетели један другом у сусрет , то би за мене био страшнији ударац од саме битке . Али је наш напад на мађарски стег утицао на крсташе да помисле како је краљ Мађарске , Жигмунд , погинуо , те су почели да се повлаче . Настао је прави покољ над крсташима . Мојих петнаест хиљада витезова оклопника уништило је европске војне снаге .
После пакла код Никопоља , османска војска је лако заузела Видинску Бугарску , а 1397 . Атину , 51