Веровао сам да ми се заувек вратио .
’’ Вратићу се , Вуче . Само горе или планине би могле да нас раставе . Ако се земља затресе и спали моје путеве до тебе .“
’’ Верујем ти . Увек си испуњавао своја обећања . Али и превише си млад за такву борбу . То је прави рат .“
’’ Рат је , али за мене само пут којим ћу проћи до коначног циља . Ако помогнем Бајазиту , допустиће да обновим ову државицу .“
Страшна битка на Ровинама одиграла се мају , у време када сам некада раним јутром јахао коња и поздрављао природу око себе . Брао сам цвеће и доносио га мајци , и свим женама на двору , од слушкиње до учитељице . Све њих сам сматрао својом породицом , јер се људи деле на лоше и добре , не по сталежима . Када сам био дечак , молио сам оца да самном трчи по пашњацима , и да заједно поздрављамо људе који раде на својим њивама .
Све је прошло ... Вратиће ми се детињство у следећем животу . На блиставо осунчано мајско јутро , носио сам оклоп и копље које ћу окрвавити крвљу невиних војника . Молио сам се у сваком тренутку , не за свој живот , већ да никог не убијем . То чудо ми је било најпотребније .
Али нисам тако мислио и када је битка почела . Копља су се укрстила , главе падале , а многи су јуришали на мене и моје војнике , да сам се морао бранити . Глас о вештинама српских витезова 48