Пролеће , 1395 .
’’ Једино што тражим је да окамениш душу моју у биткама које следе .
Прихватам судбину овакву каква је , друго ми ништа није остало . Не разумем све путеве твоје ... Покушаћу да их спознам .“
Молио сам се у нашој соби за молитве , гледајући у лик Господа . Захтевао сам да тај дан будем сам у соби , и да нећу никога видети ни чути . Једина особа коју сам желео да видим је Вук , али нисам ни имао наду да ћемо се поздравити .
Пустио сам га ... Био је у рукама учитеља , остао је својеглав и лакомислен . Нисам успео да му заменим родитеље .
Али тог дана ме изненадио . Ушао је у собу без куцања и затекао ме како гледам у Христа , као да ми је последње . ’’ Ти ? Ниси овамо крочио данима .“ ’’ Месецима .’’ - исправио ме , и осврнуо се око себе . Било је сете у његовом погледу , због мирног детињства које је прекинуто трагедијом .
’’ Знам да крећеш . Требало би да се поздравимо . Памет у главу , Стефане . Ако се сетиш у сред битке на чијој си страни ...“
’’ Прекинуо бих битку , да сам Стефан . Написао сам и сестри Мари . Опростио сам се , јер више нисам онај ваш брат . Овог пролећа крећем на пут који ми је записан .“
46