судбину делили су српски великаши Марко Мрњавчевић , Константин Драгаш ( обојица погибоше ) и Константин Балшић .
Наши војници знали су због чега их водимо да се боре на страни непријатеља . То нам је било једино решење да земља постоји и у будућим вековима . Свестан у какву битку крећем , написао сам сестри Мари писмо , последње пред најгоре дане . Драга Маро , Oво су последње речи твог брата Стефана . Стефан за неколико месеци неће постојати . Опростио сам се од самог себе . Учинићу много тога против свог срца . Од пролећа ја нећу бити ја . И тако , све док сам у овом телу . Опростићу се од брата и мајке , од оца Лазара и од другог оца , Вука . Ја морам ово да урадим . Након рата уследиће мир , и развићу културу у нашој земљи . Покушаћу да створим нову земљу Катара . Отворићемо школе , уметност ће цветати ..
Само да ово прође . Волим вас , само то немојте заборавити . А брата Стефана заборавите .
45