На ту моју тврдњу мајка је остала нема и уплашена . Ни моја Оливера није била свесна чега ја јесам . И док сам гледао свој лик у огледалу , видим и лик Оливерин , али њен нови лик . Када смо је први пут посетили , схватио сам колико ме унутрашње око није варало . Била је испијена од других брига . Није била тужна , већ забринута . Поглед јој је сијао , као да јој се душа осветлила , а бледо лице добило је руменило какво никада није имала . Била је још лепша . Појавила се пред нама у једној од својих омиљених хаљина , црвено-зелене боје , на глави није носила мараму , а око врата је и даље носила крст .
Вук је још био дете , није осећао никакве емоције осим страха и збуњености . Мајка је реаговала очекивано . Њена туга прерасла је у понос .
’’ Зар ти он допушта да будеш одевена као да си на нашем двору ? Ни крст ниси скинула .“
’’ Нећу га ни скидати . Мој муж је опседнут освајањем света , мој изглед га не занима .“
Лагала је . Ја сам знао , мати је претпостављала . Када је дошао час растанка , Оливера ме зауставила . Био је то очајнички стисак за руку .
’’ Желим остати сама са Стефаном . Само тренутак .“
’’ Не може , он је дете . Њему се нећеш поверавати , већ мени ! “
23