Крушевац , 1390 . година .
Гледам свој одраз у огледалу . Ко си ти , дечаче од тринаест лета ? Коса ти је као поцрвенели бакар , очи превелике , плаве као ведро небо , лице бело . Личиш на њу . На своју свету преткињу Магдалену , а и бреме које носиш на души огромно је . И она је тако живела , са бременом . Ко си , старац или дете ? У последњих годину дана очи ти тужне , а не плачу , глас ти је тих , али не и збуњен . Детињство прекинуто трагедијом , а ти не жалиш за безбрижним данима , јер ти је познато због чега си рођен . Предосећам , видим много тога .. Гледао сам сестру како одлази као невеста Бајазитова . Сви из породице били су тужни , сестре уплакане , мајка чврста као стена , али у дубокој жалости , народ захвалан . Бацали су пред младенце цвеће , јер се знало да Оливера одлази њему , да би му срце омекашала и затражила милост . Само ја нисам одавао емоције . Чак ми се у једном тренутку смешак појавио на уснама . Мајка ме је погледала са страхом . То се често дешава , признала ми је да се плаши свога детета . “ Мајко , опет си ме погледала као да те је страх .” “ Страх ме је . Твоје очи говоре нешто што ја не знам да прочитам . Зашто се смејеш ? Стефане , Оливера се удаје на силу , није срећна .”
“ Али ја видим што други не виде . Њена судбина је он , не само жртвовање .”
22