владар , а ми бесрамници који смо цепали своју земљу . Опрости ми , душа ми се покида ! Крив сам што су Вук и Лазар погинули , имао сам утицај на њих као старији брат . Сањао сам Госпу , и Светог Луку како је слика . Божанска светлост те жене обасјала ме је , и нестало је таме у мени . Испричао сам мајци и она ме је довела ...“
Нисам допустио да даље прича , јер се гушио у сузама . Пружио сам му руке да устане , и братски га загрлио .
’’ Добро је брате , добро је . Све је добро док има покајника и љубави . Очекивао сам те , знао сам да ћеш доћи . Ти ћеш бити мој наследник , будући деспот Рашке . Тебе ћу прогласити за наследника , јер си оштрог ума , и силан си ратник . Син си Вука Бранковића , шта ми још треба осим тога ? Син си моје сестре обожаване ...’’
Беше то море осећања ... Још сам и раније решио да га прогласим за наследника . Само сам чекао да ми дође . Од петорице , остали смо нас двојица .
А Манасија се гради . Школа је изграђена , уметници и преписивачи ми пристижу са свих страна . Много књига дотерале су наше кочије у библиотеку . Најважнија књига још је у мојим одајама у Београду . Пренећу је у Манасију , и дати на поверење ономе ко буде из тајних редова наше духовне породице . Из Манасија , обасјаће светлост на Рашку . Светлост знања и спознаје . Цветаће духовност и науке . Цветаће уметност . Првог дана 154