Узео сам их у наручје , и једва дисао од узбуђења . Имали су наше очи , а моју боју косе .
Отац је принео своје дланове срцу и изговорио молитву захвалницу : “ Хвала теби Оче наш , што доживех да се моја крв ороди са најсветијим лозама . Хвала Владичице што мој род овако обогати . Моји наследници имају косу боје бакра , хваљен нека си Господе .“
Мајка је брисала сузе , и миловала врховима прстију дечију косу и чело .
Јанко и Јања . Моја деца за коју нико у Рашкој неће знати , и која неће наследити мој престо .
Док ово пишем , година је 1412 . Мени је тридесет пет лета прошло , а осећам као да сам поживео већ седамдесет . Много бура је иза мене , и много посла ме чека . Доживео сам још нешто у шта сам веровао . На моја врата закуцао је Ђурађ . Не онај стари , ратоборни .
Овај Ђурађ био је сасвим други човек . Дошао је са мојом Маром , којој су очи пресушиле од суза . Није више била она поносна и јака , јер после смрти Лазара и Гргура никада није престала да пати . Ђурађ је клекнуо пред моје ноге , и погнуо главу . ’’ Можеш ме и убити ако хоћеш . Само ми опрости ! Био сам од детињства затрован љубомором , али те никада нисам мрзео . Жао ми је , нисам схватао ко си ти . А увек си имао пуно љубави према нама . Отац је говорио да си златно дете , и јеси . Ти си златни 153