’’ Приметили смо . Ви ћете бити моја друга породица . Нашао сам код вас уточиште и мир . Хвала вам .“ Шетао сам са Маријом кроз њихово село и околину , али само сам њу видео пред собом . У савршеном поверењу испричали смо једно другом сав свој живот , све своје мисли и жеље ... Дан је пролазио , а моја душа се утапала у њену . Ходао сам , а као да лебдим , причао сам о својим несрећама , а више ниједна није болела . Брао сам јој цвеће са ливаде и пружао у руке које су и моје . Смејала се , а њен осмех је и мој , и кораци су нам исти , и погледи , и ветар нам исто милује косу , и све што је њој лепо , лепо је и мени . Заборавили смо када је почео дан , и да морамо на молитву , јер више нам ништа није значило што је јуче . Седели смо испод дрвета и гледали како две птице одлетеше са гране . Сати су прошли , а ми нисмо причали о ономе што је лебдело око нас . Једна света истина , божанска љубав . Нисам смео допустити да сутрадан одем , а да јој не кажем ништа .
’’ Молитва је почела , а ми нисмо отишли ,’’ - тихо је рекла .
Главе су нам биле наслоњене на стабло , седели смо раме уз раме , рука уз руку .
’’ Маријо ... Мислим да је време да причамо о нашој блискости . Јутрос , када смо се погледали ... Ми смо се препознали . Мислиш ли исто ?“
149