прославу венчања , уз помоћ наших људи са двора . Цела земља је примила вест да се њен владар жени .
Данас једва могу да се сетим лика моје прве супруге .
Живела је још само два месеца . Подарили смо једно другоме чисту љубав и поверење . Крај њен био је неизбежан . Умрла ми је на рукама , захваљујући Господу што је носила моје презиме . Иза ње је остала празнина и пустош . Вратио сам се у своју стварност , а ту је опет била Оливера . Подигла ме је из пепела , и наставили смо да живимо и дишемо само за Рашку .
Исте године умрла је наша мајка Милица . Сахрањена је у манастиру Љубостињи , који је њена задужбина . Изградња овог женског манастира почела је још пре 1389 . Њена жеља била је да у том окружењу утеху и мир нађу српске удовице изгинулих ратника на Косову .
Отишао је још један део мене . Тешко сам се одржао на ногама . Жалост , једна за другом , низале су се у мом животу . Њена смрт донела је и једно добро - деца њена била су на окупу . После пуно година видео сам Мару . Дуго сам је држао у загрљају , плакали смо и од туге и од среће . Била је и даље постојана , поносна и јака као стена . Синови нису дошли са њом , нити сам питао за њих . Она ми је сама испричала да Гргур жели да се замонаши , и да се покајао због свих учињених лудости . Јелена је стигла са сином , а о Драгани нисмо ништа чули . 133