’’ Побегао је . Наша мајка прикупља војску , ако он доведе Турке .“
’’ Знао сам ! А ја поверовао Родопу да ће га чувати . Он је Родопа потплатио ! Све време сам то очекивао !“
Гнев и мука увукли су ми се под кожу . Борио сам се са собом да не изгубим разум , да не искочим из тела .’’
’’ Полако , смири се . Даћу ти део своје војске .“ - охрабривао ме је зет .
’’ Како да ратујем са браћом ? Шта чинити у оваквим мукама ?“
’’ Ратуј за Рашку , због ње си рођен . Ти си жртвено јагње које ће се уздићи изнад свега . Идемо у наш замак да се одморите , и ви и ваши војници . Сви код нас ! Да проведете мало времена са сестром .“
Ништа ме није могло смирити . Вук није изгледао ни изненађено , ни очајно . Донео сам закључак да је он у тајном савезу са Бранковићима .
Провели смо дан у замку где се осећала породична радост и мир , као да су и послуга и станари били у хармонији и спокоју .
’’ Нека си нам бар ти срећна . Имаш правог човека поред себе , и дивног сина .“ - рекао сам Јелени , док су ми поново сузе навирале на очи .
’’ Имаћеш и ти , ускоро . Запросио си девојку која те опчинила , имаћеш породицу и мир . И тако ти Бога , поштеди Бранковиће . Не дижи мач на њих ,
106