кативна и да треба да се забележе, што је он и радио па их је
објављивао сваких неколико година, ја сам сматрао да моја
предавања треба да буду као проповеди. Мени је био веома
важан тај контакт са публиком и да то што је изречено на
предавању једноставно неком остане у сећању. Тежио сам томе
да она буду екслузивна по начину презентације. Та предавања
су била више антрополошки, филозофски и феноменолошки
орјентисана него историјски. Полазио сам од тога да у Музеј
долази шарен свет и по образовању и по годинама, има и
академика, али и неписмених. Зато сам се најмање бавио
фактографијом. То ми је било неважно. Важне су биле идеје које
су уметници или периоди заступали. Занимало ме је када су
били прапочетци неких идеја које су се касније одражавале на
савремену уметност. Увек је постојала референца на савремену
уметност. И делимично сам, оно што ја знам, у томе и успео.
Мени је било јако драго када ми рецимо ти „моји ђаци“ купе
нешто за Нову годину. То су били људи који се нису међусобно
познавали. То значи да сам ја на њих тада оставио неки утисак.
Често сам добијао те колективне поклоне. Током тих предавања
обрадио сам преко 150 различитих тема. Коста такође. Такав је
договор био. Пред крај сам почео да доводим и друге људе да
предају, а ја сам био нека врста медијатора у свему томе.
Постављао сам тематски неке циклусе и позивао по двоје троје
људи да заједнички дефинишемо нешто у форми разговора. То
је било у оно најгоре време, када није било новца.
Деведесетих?
Салон МСУ, 1986
86
Деведесете су у Музеју биле отаљавање. Ја сам радио
предавања и деведесетих. Оно што је било лепо тих година је
то што смо основали групу Хеносвера. Било је нас осморо у тој
групи. Александар Петровић је најзаслужнији за све то. Он је
велики Миланковићевац. Све промоције о Миланковићу које су
биле организоване, организоване су захваљујући њему. Ту су
били и Никола Пантић, геолог, није више жив, Бора Јовановић
академик, археолог, Горан Путник машинац, Коста Богдановић
и ја као уметници. Састајали смо се сваке среде у Музеју. Ти
састанци су били отворени. Ми смо били да кажем неко радно
тело, најужа група, али на те састанке је слушало пуно људи. То
су била најбоља предавања. Отприлике слично оном чиме сам
се и ја бавио у Музеју, али смо се сада тиме бавили колективно.
Тада смо у Музеј доводили људе за које ја до тада нисам чуо. Ту
је Александар Петровић одиграо кључну улогу. Долазили су су