Колико времена сте провели у Срећној галерији и са ким сте
све сарађивали?
„У Срећној галерији је била пракса да радиш тамо док не
дипломираш. Ту су радили студенти историје уметности, па су
пре мене ту радили Горанка Матић, Јасна Тијардовић и други.
Радио сам са Славком Тимотијевићем као шефом и Драгицом
Вукадиновић као сталним кустосом. Славко је водио галерију,
иако је ту у ствари Драгица била главна. Све оно што је урађено
у тој галерији, то је урадила Драгица. Славко се читавог живота
бавио трговином уметности. Страшно вредан трговац. То је био
тип трговца као што је био Лио Кастели и слични из тог времена.
Некада је то била Уметничко трговачка мрежа. Славко је био
трговац, али је умео и да препозна уметност. Међутим, није он
имао много времена да се бави галеријом. Имао је Рено 4 и
стално је путовао по земљи и доносио је радове из других
центара – Загреба, Љубљане, што смо ми продавали. Текући
програм галерије је препуштао Драгици, тако да ње није било
не би било ни једне изложбе стрипа, а вероватно не би било ни
изложбе фотографија. Она је имала идеје за галеријски програм.
Он је препознавао добре идеје и развијао их је. Ја сам се у СКЦу највише дружио са концептуалцима који су у то време радили
– са Рашом, Нешом, Опус 4, који су се бавили музиком, онда
Пајкићем, Горанком. То је била моја генерација, иако су они од
мене били старији десет година. Међутим, некако су ме сви
з