то био случај у Бартовом семиоклазму, већ је увек истовремено и траг и чиниоц историје. Али
највише стога, јер како Рансијер каже, историја се ‘пише на више начина’- као историја/сећање
(histoire/mémoire) и као историја/истина (histoire /verite). Анализом реторике делања визуелне
представе у виду примера (exemplum) и распореда (dispositio), могуће је разлучити процес
митологизације и то нарочито у уметничким делима која се користе посвајањем постојећих
слика и предмета. Посвајањем постојећих слика, предмета свакодневне потрошње, низом
фрагмената свакодневнице и избором примера и распореда често у служби ироније, као
пародија. Што је великим делом одлика и рада Предрага Царановића.
Такви радови успешно раскринкавају условљеност историје сликом и сликовним
примером, зависност сећања од примера и распореда, изузетно важну улогу визуелне реторике.
Царановић својим радом, обилатим коришћењем пародије и вештим измештањем примера,
иронијом распореда открива ту међусобну зависност слике, ликовне представе, сећања и
историје која се пише на више начина. У његовом раду то су сећања и представљања
свакодневнице која су пре свега везана за уметност, али и за град, политику. Стога, предложена
таксономија радова која следи полази од те три чини се основне категорије, град, уметност,
политика. Оне су само део аналитичког оруђа овог штива, и тако их треба схватити. То такође
значи да се предложене категорије преплићу и преклапају. Другим речима, предложена
таксономија није овде да пружи трајно, исцрпљујуће укалупљење рада Предрага Царановића
већ напротив, да позове на даља тумачења, што уосталом овај рад и захтева.
др Јелена Стојановић
8