Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 77

Zaveži, al’ i dalje režim 75
nekada, pustila si ga. Digla si ruke od dugogodišnje borbe sa njim.
Nakon nekoliko trenutaka osetio sam miris semene tečnosti, a potom
njegov znoj. Njegov dah je smrdeo na mešana razna jela, neoprane
zube i malu dozu alkohola, a potom začuh nešto kao udar sitnih klikera.
Trzaj i zaglušenje mog čula zvuka je bio znak da je metak opaljen.
Zato si bila sigurna u sebe, jer si znala šta te čeka, a sada sam ja
naoružani vojnik za tebe. „Mene će da boli još malo, ali tebe će ubijati
polako.“ I to je bio moj znak. Odjednom, kao da sam ponovo sve
video, zaleteo sam se i svojim čeljustima zagrizao njegov ud. Stezao
sam sve jače, puštajući da me vilica zaboli od naprezanja, a on da urliče
dok mu žice ne prepuknu. Zavoleo je patos, te nisam ni hteo da
ga napušta. Kidao sam mu kožu, ljuštio je kandžama i koliko god da
me je tukao, nije bio jači od moga besa. Ciljao sam svojim telom i
čulima i nisam hteo da umre brzo.
Alisa, zaslepljen mržnjom i osvetom, kada su ga našli, on je i dalje
disao, i dalje patio i nakon nekoliko sati sklopio oči u bolu. Mene su
pronašli krvavog i napaćenog i hteli su da me uspavaju. Nikada me
ne bi prepoznala. Bio sam lud! Opčinjen gubitkom tebe i slep sam
našao put. Uspeo sam da pobegnem njihovim injekcijama, beloj sobi
i sirenama. Trčao sam ne osećajući šape i kada bih pao, uvek sam se
trudio da što pre ustanem. Nisu me preterano ni jurili.
Kada sam pobegao, trebalo mi je nedelju dana da te pronađem.
***
Blato stvarno postaje deo mene i sada uviđam da u ovome svetu
ne možeš opstati bez krvave borbe koliko je god izbegavao. Ljudi su
toliko gadna stvorenja kada dođe do tuđe sreće, koju ne shvataju i
samo čuvaju svoje, dok ne primećuju da tuđe gine zbog toga. Možda
i grešim, draga moja, ali videvši sve ovo od svojih malih šapa, nisam
baš siguran da može ići nabolje. Drži me ono nešto, misao da možda
negde postoji neko kao ti, čistog srca, i da čini ovo mesto poput uspavanke.
Možda mi samo nismo bili te sreće...
Ali... šta ja znam, ja sam samo ćoravi pas.
Alisa, moje oči vide mrak već dugo, ali sada ga srce oseća.
Bićemo zajedno ponovo! Ti u tvojim haljinama i pored tebe ja,
koji opet vidi tu zelenu boju.