Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 73

71
Marjan Manja
ZAVEŽI, AL’ I DALJE REŽIM
Nebo odaje utisak gladne smrti, a opet me gleda očima sažaljenja.
Njegove suze me maze po crnoj dlaci, koja ne prestaje da me svrbi.
Možda, draga moja, svet nije stvoren da bude bolje. Tonem sve dublje
u tvoje blato.
***
Dobila si me sa šest godina i nikada nisam znao da je moguće da
neko bude srećan što mene vidi. Bože, ti si zaplakala kada si videla
moje povređeno oko i tako si me nežno privila uz sebe da sam konačno
osetio pripadnost u nečijim rukama. Ipak, pre su iz azila izlazile
one poznatije rase, a ne mi mešanci. Dobio sam tu čast da budem u
tvojoj svetloj sobici i iskreno sam voleo da gledam tvoje lice dok
crtaš ili plešeš, koliko mi je to drugo oko dozvoljavalo. Voleo sam i
da slušam kako pevaš i nisam želeo da te prekidam u tome, čak iako
si nekada umela da omašiš.
Draga Alisa, moje je srce kucalo isto kao tvoje, moje su želje disale
i plivale po noći kao i tvoje molitve. Žalim što nisam bio jači,
oprosti mi.
Te si večeri bila prelepa u maminoj tirkiznoj haljini. Da je moglo,
oko bi mi progledalo od lepote. Nisam razumeo zašto kriješ sve te
stvari do tog trenutka kada si ga preplašeno ugledala. Svi strahovi
sveta stanu u oči jednog deteta kada se ono prepadne. Video sam njegovu
priliku ispred tebe, a potom primetio drhtanje, koje pokušavaš