Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 47

45
Srđan Miljević
UOKVIRITI SE
Zvono se začulo baš dok sam razmišljao o tome kako dolazećeg
Slobicu nisam obavestio da nećemo biti sami. Sav je zbunjen, a takve
je bolje pripremiti. Reći ću mu čim uđe. I Aleks samo što nije.
Nosi zeleni duks. Hoću da ga pitam zašto se opet nije spremio za
grad, ali je ovo možda stajling za izlazak, ko će ga znati s njim. Otkad
ga je Bojan ostavio, nikako da se povrati i uljudi. Čovek se samo zaroza
od ljubavi.
„Kupio sam mak da pravimo štrudlu“, kaže, pružajući mi kesu.
„E, vala, večeras ne ulaziš u kuhinju“, odsečno izgovaram. „Pijemo,
izlazimo, đuskamo. To se radi subotom. Imaš ceo život za kisela
testa.“
„Stvarno izlazimo?“
„Nego šta! Evo ga džin, imam i led. Nismo se, bre, zezali sto godina.
Sipaj to do vrha!“, kažem, pružajući mu čašu.
Slobicu sam upoznao pre četiri godine. Retko dobro biće, ali malo
sjeban. Znao sam da on i Bojan nisu dobra kombinacija, ali ne i da
će ovaj toliko patiti nakon raskida.
„E, sećaš se Aleksa, mog druga iz srednje, onog što se vratio iz
Amerike?“
„Onaj ‘drag’?“
„Aha. Sad će i on.“
„Mi, znači, stvarno izlazimo?“