Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 45

Intenzivna nega 43
„Pričaj s njim“, čuo je ponovo glas, koji je dopirao iz susedne prostorije.
Hteo je da vikne: „Neću!“, ali nije rekao ništa, samo je tupo
zurio u mašinu koja je disala umesto oca.
„Sećaš se...“, izgovorio je nakon duže pauze pa se uplašio od jačine
sopstvenog glasa. „Sećaš se“, nastavio je malo tiše, “bila je nedelja
kad smo Karlo i ja došli na ručak. Davno je bilo i bilo je leto.
Na stolu je ležalo pečeno pile. Govorio si kako si ga pekao ceo dan,
a pored njega je ležala zgužvana hartija. Baš onakva u kakvu pakuju
pečene piliće u radnjama. Karlo je seo pored prozora pa se kao plavi
oblak nadvio nad tom mrtvom živinom. Zario sam viljušku u batak,
a ti si mi rekao da samo primitivci koriste escajg dok jedu piletinu.
Nijednom ga nisi pogledao. Zurio si u činiju u kojoj je venula salata
i pričao o vremenu. Kad nam je u grlu zastalo dovoljno mesa, ustali
smo. Rukovali smo se na izlazu.“
Medicinska sestra je stajala oslonjena na vrata. Ispod levog oka
visila je mala, crvena mrlja.
„Taj Karlo je…“ Zbunilo ga je drhtanje sopstvenog glasa. „Voleo
sam ga.“
Kada je izgovorio poslednju reč, osetio je da su mu prsti oživeli.
Brzo ih je izvukao iz očeve šake. Na njihovom mestu ostalo je
udubljenje kao kad čizmom zgaziš u sneg koji se, topeći se, pomešao
sa zemljom.
Napravio je dva koraka unazad. Okrenuo se i došao do sestre, koja
je i dalje stajala pored vrata. Oslobodila ga je bolničke opreme. „Ja
sam Elvira“, rekla je i pružila mu ruku, a on je svoju gurnuo u džep.
Bojao se da joj ne prenese ono što mu je ostalo od oca.
Napolju ga je sačekalo leto. Sudario se sa nekoliko građana dok
konačno nije došao do izlaza na ulicu. Pokušavao je da usta pogodi
cigaretom. Uspeo je iz trećeg pokušaja.
Iz džepa se začulo „Piensa En Mi“. Noge su mu se tresle od vibracije.
„Halo“, izgovorio je u slušalicu.
„Emile, vi ste?“, upitao je ženski glas.
„Da.“
„Žao mi je, vaš otac je upravo preminuo.“