Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 43

41
Milan Živanović
INTENZIVNA NEGA
Preko telefona je svima govorila isto. U pauzama, dok je prste odmarala
od okretanja brojeva, puštala je spravu da zvoni, sve dok ne
bi izgubila strpljenje, podigla slušalicu i procedila kroz zube: „Vizita
je u toku, strpite se!“ Emil je imao strpljenja sa takvim ljudima.
Ostavljao bi uvo da leži na slušalici i nakon što bi prekinula vezu.
U vreme posete posmatrao je medicinske sestre. Bile su stroge
dok su odlučivale koga će pustiti u prostoriju sa bolesnicima. U čekaonici
nije bilo ničega osim ljudi, koji bi, kada hodnikom prođe neki
mantil, pojurili ka belini koja ih je privlačila poput datog obećanja.
„Doktore, misliš li da će sve biti u redu?“, pitao bi onaj koji bi prvi
šakom dohvatio rukav.
Emil je ćutke stajao ispred vrata odeljenja za intenzivnu negu.
Dežurna medicinska sestra je lakirala nokte. Zazvonio je telefon. Podigla
je slušalicu i ostavila je pored aparata. Sada je sve bilo kako
treba. Sobe su izgledale prazno. Kada je premazala poslednji nokat,
ustala je i došla do vrata. Pokušavala je da ih otvori laktom. Dlanove
je držala na grudima. Nokti su, u komešanju, dodirivali površinu uniforme.
Ličili su na izgaženo crveno voće.
„Pa, pomozi mi!“, rekla je nervozno i Emil je odmah prepoznao
njen glas.
Gurnuo je vrata i ušao u prostoriju. Osetio je miris koji je budio
jezu kod većine ljudi.