Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 330

328 Dragana Popović
u susednoj prostoriji. Antonije nije mogao jasno da čuje razgovor, ali
je shvatio da mu je on predmet. Kad se vratila u ordinaciju, počela je
da ga fotografiše, objasnivši da su joj potrebne fotografije „pre“ i
„posle“ za reklamu. Antonije je bio ponižen i odustao je od zahvata.
U srednjoj školi Antonije je vodio dnevnik u kojem je, pišući čas
u muškom, čas u ženskom, a najčešće u srednjem rodu govorio o masturbiranju
i – o svojim grudima. Pri kraju četvrtog razreda, njegova
dva najbolja druga su se dokopala dnevnika, koji je stalno nosio sa
sobom u školskoj torbi. Pročitali su ga za vreme časa s kojeg je on
pobegao, nesmotreno zaboravivši torbu. Ništa nije primetio pošto su
ga vratili pre nego što je on došao na naredni čas. Posle nekoliko
dana, dok su njih trojica sedeli zajedno u kafiću, Ivan je rekao Danilu:
„Meni su malo porasle grudi, nisu mnogo, ali su okrugle.“ Danilo je
odgovorio: „To je normalno, i meni su takođe, ali to je normalno.“
Ivan je pitao: „A tebi, Antonije?“ Antonije je ležerno odgovorio: „Ne,
svašta.“ Danilo je rekao: „Zar nimalo? Hajde, pokaži.“ Antonije je
rekao: „Šta da pokažem, šta je vama?“ I na tome se završilo. Antonije
tada nije znao da su mu oni pročitali dnevnik, ali je ubrzo saznao,
kada mu je Danilova devojka rekla: „Masturbacija je normalna, tako
upoznaješ sebe, ali ono...“ Antonije je shvatio u trenu, setio se razgovora
o grudima i mrzeo ih što su pokušali, iz sažaljenja, da lažu
da su kao on.
Do kraja srednje škole ostala su dva meseca i mada se pretvarao
da je sve kao i ranije, izbegavao je svoje drugove. Izgovarao se da
nema vremena pošto se sprema za prijemni za fakultet. Viđao se samo
sa ćutljivim Milošem, o kojem su kružile glasine da je gej i niko se
s njim nije družio. Pošto je Miloš uvek imao marihuanu, zajedno su
pušili i ćutali. To tiho druženje je obojici odgovaralo.
Kad se upisao na fakultet, odlučio je da prekine svaki kontakt sa
Ivanom i Danilom. Danilo ga je često zvao, ali je Antonije podmetao
svoju sestru da se javi i da kaže da on nije tu, dok joj jednom nije dozlogrdilo
pa je rekla Danilu: „Prestani više da zoveš, zar ne shvataš
da neće da se javi!“ Antoniju je bilo pomalo krivo, ali na neki način
i drago zbog sestrine grubosti prema Danilu, u kojoj je uživao kao u
osveti. Još su mu bili u pameti njegovo sažaljenje i reči „to je normalno,
to je normalno“.