Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Página 329

327
Dragana Popović
KOŽA U KOJOJ ŽIVIM
Antoniju nije bilo važno da li je muškarac. Kod kuće je o sebi govorio
u srednjem rodu, a ponekad i u ženskom, na šta je njegova sestra
navikla još u detinjstvu i nije joj smetalo. Kad je Antoniju počela
da raste brada, ujak mu je ispričao da se njegova majka kad se on
rađao, nadala da će dobiti devojčicu i plakala u porodilištu kad su joj
saopštili da je ipak sin. Iako se ujak smejao dok je pričao, Antonije
to nije shvatio kao šalu. Shvatio je nešto drugo: zašto su mu u isto
vreme kad je počela da mu raste brada, porasle i grudi. Majka mu je
tada rekla da to nije važno, to što su mu još u detinjstvu odstranili
„nešto malo viška dole“, i mada je Antonije pokušavao da izvuče iz
nje šta je bio taj višak, ona je samo ponavljala da je to ništa, gotovo
ništa, a da to što mu rastu grudi, tek nije ništa, da je to sve normalno.
Tako je Antonije zamrzeo reč „normalno“ i počeo da ismeva one koji
je upotrebljavaju. A njegove grudi su po svemu ličile na ženske iako
su imale dlačice oko bradavica. Na moru se uvek kupao u majici, pod
izgovorom da ne želi da izgori. Nosio je slojevitu odeću, u kojoj se
to nije primećivalo pošto su grudi bile male. Zbog toga je strepeo od
toga da se ugoji, pa da i one ne porastu. Pokušavao je i da smrša, nadajući
se da će tako nestati, ali je to bilo još gore jer bi mu celo telo
smršalo osim grudi, pa je odustao od dijete. Onda je počeo da štedi
za operaciju. Otišao je na pregled kod plastičnog hirurga. Doktorka
ga je pogledala, dala mu uput da proveri hormone i izašla da telefonira