Pismo za Estebana i druge priče August 2020

303 Marjan Manja BESPOMOĆNI PROTIV VREBAJUĆEG LUDILA Strašan ambis u očima guta gore i više no bilo koja rupa u koju gledaju. Njene su oči čitale ružnu ravnodušnost dok su joj uzdisaji jenjavali, a ruke staloženo milovale kožu gde je puls nekada vladao. Crna mačka na polici blizu prozora je nemo gledala, a opet živahno mahala repom. Potom je ispustila jedno kratko „mjau“. *** Kada si svim svojim bićem spreman da se boriš za nešto u šta veruješ, tada svi negativni glasovi postaju neprimetni, zaslepljeni svetlošću koja iz tebe isijava. „Bože, da li je moguće da ova količina sreće zaista staje u ovolicni prostor?“, pitala se dok je sa kezom marširala, nežno čuvajući partnerkinu ruku. „Ovako mala parada u poređenju sa beogradskom, a opet ima više radosti nego kod svih onih građana zajedno!“ Bila je zadivljena ljudima koji su igrali, skakutali i mahali duginim bojama. „Šljokice! Baca šljokice!“, začula se Saška, njena devojka, koja je počela da se raduje poput malenog deteta. „Želim“, izgovorila je zastavši, ozbiljno, a potom je trgnula Aleksandrinu ruku i pošla prema cilju. Bojažljivo se probijala kroz šarenu gomilu, koja je pevala sa osmesima na licima i u pogledima. To je bio njihov dan. Prišla je devojci koja je svima posipala „vilinski prah“ preko lica i ramena, zastala je ispred nje, zaklopila oči i iskezila se. Očigledno je bilo da reči nisu potrebne. Gledala je kako se sjaj lepi za Saškinu kožu, meša se sa zracima sunca i preliva na njenom dekolteu.

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 305